У раду се анализира модел Толстојевог жанровског система, с једне стране, и спољашње периодизације историје књижевног језика код Срба, с друге стране, како би се истакла незаобилазна, а често запостављена улога коју у проучаваима предстандардне књижевнојезичке епохе код Срба има жанровска норма и језичка раслојеност у оквиру ње. У том смислу, лингвистика текста поставља се као један од незаобилазних и кључних фактора у будућим истраживањима књижевних језика код Срба у 18. и 19. веку.